​Мачу Пикчу је изгубљени град Инки. Монументални град Куско који се налази на Перуанској висоравни Алтиплано, на висини од 3,460м, некад престоница и духовни центар Инка царства , касније шпански колонијални град, данас је због многобројних археолошких налазишта центар регије назване Света долина Инка.

Мачу Пикчу се налази 120м од Куска са којим је повезан железницом и то је уједно једино превозно средство до чувеног локалитета. Вожња до последње станице у градићу траје око 3,5 сата. Дубоко у провалији цакли се узбуркана Урубамба од које на неким местима не дели чак ни ограда. Посетиоци се обема рукама хватају за зид у страху да им не побегне, и спуштају неравним и стрмим степеницама , оштећеним зубом времена. Али сви иду напред, без обзира на страх. Силажење и пењање по оваквим степеницама је саставни део обиласка Мачу Пикчуа. Најмистериозније налазиште у сред бујне вегетације и влажне субтропске климе, неприступачном врху, изгубљени град Мачу Пикчу је најбоље сачувано археолошко налазиште из времена Инка, и најважнији симбол перуанске цивилизације. 

Откриће “Изгубљеног града” је до те мере било револуционарно, да му је исте године “Национална географија ” посветио цело своје издање. Бингам је добио потребна средства да започне са ископавањем пошто је уредно прибавио све потребне дозволе од перуанских власти. Лима у то време није имала ни стручњаке ни средства за истраживање на тако забаченом делу државе. Мачу Пикчу је смештен у субтропској зони са благом влажном климом, која условљава два јасно подељена годишња доба, кишно – од новембра до марта и сушно – од априла до октобра. Постојао је и канал у дужини од 800м да би се обуздале прекомерне падавине. После проласка кроз пољопривредно земљиште, одн. травнате површине, наилази се на Светилиште, како је овај трг назвао Бингам, јер се састоји од Главног храма - најлепшег примера архитектуре Мачу Пикчуа, Храма сунца – астрономске опсерваторије и Храма са 3 прозора, на коме је читав један зид израђен из једног комада камена у коме су исклесана 3 трапезоидна прозора. Инке нису користиле малтер већ су се ослањали на прецизно исклесане блокове, геометрију и добре темеље. Њихове најквалитетније грађевине вековима су остале готово нетакнуте упркос бројним земљотресима.