Таџ Махал, је грађевина у Агри у Индији, изграђена између 1631. и 1654. године. Градило ју је велики број људи, око 22.000 људи. Шах Џахан је наредио изградњу овог маузолеја за своју омиљену жену, Арџуманд Бано Бегум, која је познатија као Мумтаз Махал. Таџ Махал се сматра врхунским остварењем могулске архитектуре, стила који комбинује елементе персијских, индијских и исламских архитектонских стилова. Године 1983. Таџ Махал постао је УНЕСКО-в споменик Светске баштине описан као „драгуљ исламске уметности у Индији и један од универзално признатих ремек-дела светског наслеђа.“

Таџ Махал налази се јужно од градских зидина града Агре. Оснивач мугалске династије, Бабур, изградио је прве могулске вртове Рам Баг у Агри 1523. године. Након тога, вртови су постали важан могулски симбол моћи који је сменио пре-моуглске симболе попут тврђава. Помак се може објаснити појавом нових естетских редова попут уметничких израза који комбинују верске елементе са строгим геометријским редом, који су били метафора за способност Бабурове контроле над сушним индијским равницама. Бабур је одбацио већину стилова коришћених у доба династије Лоди и покушао је да створи нови уметнички стил инспирисан персијским вртовима и краљевским таборима. Рам Баг био је опсежан и сложен комплекс вртова и палата који су се протезали више од километра уз обалу реке. Високо и дугачко камено подножје омеђено прелазом између вртова и реке постало је окосницом за будући развој града Агре.

Грађевински материјал набављан је у већем делу Индије и Азије. Преко 1000 слонова коришћено је за транспорт грађевинског материјала у време изградње. Блистави бели мрамор стизао је из Раџастана, јаспис из Пенџаба, жад и кристал из Кине. Тиркиз је са Тибета, лапис лазули из Авганистана, сафири са Шри Ланке, те карнеол из Арабије. Свеукупно је 28 различитих драгих и полудрагих камења уметнуто у бели мерме. Радна снага од 20.000 људи ангажована је из целе северне Индије. Кипари су долазили из Бухаре, калиграфи из Сирије и Ирана, зидари из јужне Индије, каменоресци из Белуџистана, стручњаци за израду торњева, остали који су обрађивали мермерне украсе у групама од 37 људи. Новија истраживања и мерења која су провели Коцх и Ришар Андре Беро сугеришу како је коришћена много сложенија метода пројектовања од оне описане у старим записима. Док су Бигли и Десај користили једноставни фиксирани растер на којег се грађевине положене, Коцх и Баррауд открили су како су тлоцртне пропорције разумљивије ако се користе генерисани растерски систем према којем одређене дужине могу бити подељене методама располављања, поделом на три, те коришћењем децималног система.